ogledao sam južnokorejski MO-BI-DIK Park In-jea. Parku je ovo debitantski film i reč je o vrlo solidnom conspiracy trileru koji se srećom dosta razlikuje od recentne osvetničke ponude koja je postala prilično jednolična. Ovaj film će naročito biti zanimljiv ljubiteljima akcije iako nije akcioni film per se, zbog nekoliko maestralno izvedenih i nikada ranije viđenih zahvata, koji naročito mogu zanimljivi i profesionalcima. Park In-je u nekoliko detalja odlazi put nekih rešenja koja niko do sada nije preduzeo.
Ono što je problem filma jeste prilično konvencionalna a u izvesnom smislu i naivna "zavera" koja se plete izvan sistema. Park prikazuje Južnu Koreju koja ima klišetizirane vladare iz senke, tu neku super-strukturu koja vodi celokupan politički, ekonomski i javni život i ta premisa nije naročito ubedljiva, čak i kad je prilično realistično tretirana - naprosto takva zavera je istovremeno opšte mesto, a Park je ne "brani" dovoljno, kao da ni sam ne "veruje" u nju ni na nivou ideologije, ni na nivou žanra. Najbolji conspiracy filmovi svoj efekat nisu bazirali na tome koliko je zavera logićna već sa kolikim je ubeđenjem predstavljena i MOBY DICK upravo u ovom domenu ima najveće probleme.
Glavni likovi novinara su odlični, i glumci uspevaju da relativno ubedljivo predoče likove koji naslućuju da postoji nešto sumnjivo iza terorističkog napada na Balam most u Seulu 1994. godine i počinju da raspliću misteriju koja rezultira time da počinioci nisu osumnjičeni severnokorejski teroristi već da iza svega stoji Vlada ili neko ko stoji iza Vlade. Ovu premisu, nažalost, Park In-je nažalost samo potvrđuje bez značajnijih preokreta u jednom kompetentnom maniru kakav se i očekuje od korejskog repertoarskog filma visokog profila. Uprkos hemiji među karakterima i zanimljivim nijansama u njihovim odnosima, Park In-je ne uspeva da tako pozitivno vlada svim klišeima kojih se dohvata.
Možda i najmanji kliše jeste činjenica da se Park u samom finišu filma koristi najvećim klišeom koji u određenom smislu deluje inovativno baš zbog toga što je toliko pase. Gotovo je neverovatno da neko može u današnjim okolnostima da snimi takav kraj u kome etika, prekidanje štampe u poslednjem trenutku i ubacivanjem vesti koja rešava sve. Međutim, u MOBY DICKu se na kraju rešava baš to.
U određenom smislu čak Park pravi disbalans između zdrave postavke na mikroplanu i problema u sklapanju celine. Da je film na mikroplanu naivniji, celina bi bolje funkcionisala.
Poznato je da je južnokorejski film u većini slučajeva dosta obazriv prema tome kako tretira Sever, a u ovom slučaju, Sever je tretiran kao babaroga kojom Jug plaši svoj narod i zloupotrebljava mit o Severu za svoje opskurne svrhe. To je eto jedan filmski predvidljiv, ali ako imamo u vidu političke okolnosti ipak intrigantan aspekt ovog filma. Na tako nešto smo često nailazili u holivudskim filmovima, ali nešto ređe u kinematografijama zemalja koje stvarno imaju neki problem.
Uprkos svim nedostacima koji ga frustrirajuće slabe, MOBY DICK je vrlo solidan primer snage južnokorejskog repertoarskog filma.
* * 1/2 / * * * *
Ono što je problem filma jeste prilično konvencionalna a u izvesnom smislu i naivna "zavera" koja se plete izvan sistema. Park prikazuje Južnu Koreju koja ima klišetizirane vladare iz senke, tu neku super-strukturu koja vodi celokupan politički, ekonomski i javni život i ta premisa nije naročito ubedljiva, čak i kad je prilično realistično tretirana - naprosto takva zavera je istovremeno opšte mesto, a Park je ne "brani" dovoljno, kao da ni sam ne "veruje" u nju ni na nivou ideologije, ni na nivou žanra. Najbolji conspiracy filmovi svoj efekat nisu bazirali na tome koliko je zavera logićna već sa kolikim je ubeđenjem predstavljena i MOBY DICK upravo u ovom domenu ima najveće probleme.
Glavni likovi novinara su odlični, i glumci uspevaju da relativno ubedljivo predoče likove koji naslućuju da postoji nešto sumnjivo iza terorističkog napada na Balam most u Seulu 1994. godine i počinju da raspliću misteriju koja rezultira time da počinioci nisu osumnjičeni severnokorejski teroristi već da iza svega stoji Vlada ili neko ko stoji iza Vlade. Ovu premisu, nažalost, Park In-je nažalost samo potvrđuje bez značajnijih preokreta u jednom kompetentnom maniru kakav se i očekuje od korejskog repertoarskog filma visokog profila. Uprkos hemiji među karakterima i zanimljivim nijansama u njihovim odnosima, Park In-je ne uspeva da tako pozitivno vlada svim klišeima kojih se dohvata.
Možda i najmanji kliše jeste činjenica da se Park u samom finišu filma koristi najvećim klišeom koji u određenom smislu deluje inovativno baš zbog toga što je toliko pase. Gotovo je neverovatno da neko može u današnjim okolnostima da snimi takav kraj u kome etika, prekidanje štampe u poslednjem trenutku i ubacivanjem vesti koja rešava sve. Međutim, u MOBY DICKu se na kraju rešava baš to.
U određenom smislu čak Park pravi disbalans između zdrave postavke na mikroplanu i problema u sklapanju celine. Da je film na mikroplanu naivniji, celina bi bolje funkcionisala.
Poznato je da je južnokorejski film u većini slučajeva dosta obazriv prema tome kako tretira Sever, a u ovom slučaju, Sever je tretiran kao babaroga kojom Jug plaši svoj narod i zloupotrebljava mit o Severu za svoje opskurne svrhe. To je eto jedan filmski predvidljiv, ali ako imamo u vidu političke okolnosti ipak intrigantan aspekt ovog filma. Na tako nešto smo često nailazili u holivudskim filmovima, ali nešto ređe u kinematografijama zemalja koje stvarno imaju neki problem.
Uprkos svim nedostacima koji ga frustrirajuće slabe, MOBY DICK je vrlo solidan primer snage južnokorejskog repertoarskog filma.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment