Pogledao sam DER FUSSGANGER Maximilian Schella, izuzetno uspešan rediteljski projekat ovog sjajnog nemačkog glumca iz 1973. godine sa kojim je uspeo da osvoji Zlatni Globus i nominaciju za oskara.
Reč je o vrlo arty kontemplaciji na temu prošlosti, rata, zločina i medija i osnovni kvalitet filma je u tome što do kraja prema zločincu uspeva da ostane ambivalentan zato što odlučuje da ukalkuliše sve faktore koji su uticali na samo delo i njegovu interpretaciju kasnije. Svi ostali detalji vezani za ovaj film, kao što su recimo za to vreme vrlo moderni a danas potpuno prevaziđeni rediteljski zahvati, mahom ne stoje previše dobro.
Schell se dotiče jedne od gorućih tema tadašnjeg nemačkog društva, pa i filma a to su mediji. Kao što znamo akcije RAFa su u velikoj meri bile usmerene protiv medija i postoje mnogi filmovi koje se upravo bave razobličavanjem nemačke medijske scene. Schellov film prikazuje novinare kao ljude koji istovremeno razobličavaju zločince ali u samoj intepretaciji dosta preteruju, odlaze u senzacionalizam, u određenom smislu pokrivaju vlastitu nacističku prošlost i na kraju dovode do toga da se zločin ni ne kazni dalje od puke detekcije.
Schellov film je ambivalentniji prema novinarima od Schloendorffovog DIE VERLORENE EHRE DER KATHARINA BLUM snimljenog dve godine kasnije u kome su novinari osuđeni bez milosti, ali je isto tako KATHARINA BLUM na svim zanatskim nivoima snažniji i ubedljiviji film.
Schellov rediteljski postupak je dosta avangardan i to čak ne previše u pravcu Novog nemačkog filma, možda više podseća na francuski Novi talas ili čak neke avangardnije radove Novog Holivuda poput Arthura Hillera, recimo. Ipak, ništa manje ne iznenađuje ovaj prilično samosvojan rediteljski pristup ako imamo u vidu da Schell kao glumac emituje jednu potpuno drugačiju energiju.
* * 1/2 / * * * *
Reč je o vrlo arty kontemplaciji na temu prošlosti, rata, zločina i medija i osnovni kvalitet filma je u tome što do kraja prema zločincu uspeva da ostane ambivalentan zato što odlučuje da ukalkuliše sve faktore koji su uticali na samo delo i njegovu interpretaciju kasnije. Svi ostali detalji vezani za ovaj film, kao što su recimo za to vreme vrlo moderni a danas potpuno prevaziđeni rediteljski zahvati, mahom ne stoje previše dobro.
Schell se dotiče jedne od gorućih tema tadašnjeg nemačkog društva, pa i filma a to su mediji. Kao što znamo akcije RAFa su u velikoj meri bile usmerene protiv medija i postoje mnogi filmovi koje se upravo bave razobličavanjem nemačke medijske scene. Schellov film prikazuje novinare kao ljude koji istovremeno razobličavaju zločince ali u samoj intepretaciji dosta preteruju, odlaze u senzacionalizam, u određenom smislu pokrivaju vlastitu nacističku prošlost i na kraju dovode do toga da se zločin ni ne kazni dalje od puke detekcije.
Schellov film je ambivalentniji prema novinarima od Schloendorffovog DIE VERLORENE EHRE DER KATHARINA BLUM snimljenog dve godine kasnije u kome su novinari osuđeni bez milosti, ali je isto tako KATHARINA BLUM na svim zanatskim nivoima snažniji i ubedljiviji film.
Schellov rediteljski postupak je dosta avangardan i to čak ne previše u pravcu Novog nemačkog filma, možda više podseća na francuski Novi talas ili čak neke avangardnije radove Novog Holivuda poput Arthura Hillera, recimo. Ipak, ništa manje ne iznenađuje ovaj prilično samosvojan rediteljski pristup ako imamo u vidu da Schell kao glumac emituje jednu potpuno drugačiju energiju.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment