THE PREDATOR

THE PREDATOR Shanea Blacka je film koji me je ostavio bez reči. Nisam mogao ni da naslutim da ću jednog dana gledati ovakav film u serijalu o Predatoru a naročito ne da će ga potpisivati Shane Black. Nagledali smo se svega čak i u ovom serijalu kada su krenula ukrštanja sa Alienom ali ovo što smo dočekali 2018. godine nije mogao da zamisli ni najveći pesimista posle gledanja drugog AVP.

Lako bi bilo reći da onaj ko je ovako nešto snimio nije gledao, nije shvatio ili nije zaslužio McTiernanov PREDATOR. Ali, Shane Black ne samo da je upoznat sa tim filmom, on je u njemu glumio jer je McTiernan želeo da ga ima u svojoj ekipi ako bude zatrebao on-set rewrite.

THE PREDATOR izgleda kao pozni fan fiction koji je napisalo malo dete posle gledanja prva dva Predatora, što kada nije fan fiction i nije delo deteta, deluje kao “marvelizacija” urađena u stanju pomračenja svesti. Tu se onda pojavljuje Jake Busey kao sin junaka kog je u “dvojci” igrao Gary Busey, jer eto to je lep detalj, ali na kraju taj lik nema neku funkciju, pa čak suštinski ni ne izreferiše na oca.

Imamo dete sa Aspbergerovim sindromom u centru priče i Predatore koji napadaju američki varošicu na Halloween, pa guess what - narod misli da su neki od njih maskirani učesnici fešte? Film obiluje potpunim WTF momentima, koji vrhune pojavljivanjem Predator-pasa. Dakle, predatora koji su inkorporirali pseći DNK. I time PREDATOR tone u sub-JURASSIC PARK sfere.

Ako je prvi PREDATOR nastao prema briefu da RAMBO susreće ALIENA ili TERMINATORa, onda je ovaj novi očigledno nastao prema briefu da ovde mora da se oseti malo tog Marvelovog shared universe šmeka, ali i malo JURASSIC PARKa.

Završnica sa subcameronovskom borbom na svemirskom brodu koji uzleće a koja je već Xta parafraza tuče na Harrieru iz TRUE LIESa, ne samo da je uznemirujuće slična završnici onog poslednjeg Ridleyevog ALIENa, već je možda i jedini jasan putokaz čemu se ovde stremilo, a to je opšta akcija gde se porodica suočava sa Predatorom umesto pojedinca.

Međutim, ni ta scena nije naročito dobra.

Sve ovo, pored toga što je apsolutno kretenski na nivou sadržaja, jako je slabo izvedeno i na nivou celine i na nivou ritma. Ovaj film je manično brz, verpvatno u strahu da se što kraće otkriva koliko je glup, ali ta brzina nije ona efikasnost i udarna snaga jednog MILE 22 već prosto jedna ubitačna ujednačenost ritma koja uprkos brzini rezultira monotonošću.

Zanimljiva podela potpuno je straćena u ovom filmu.

Međutim, najstraćeniji je sam Predator koji je, za početak, veći deo filma vidliv, i najveći deo filma apsolutno ni za koga ne predstavlja nepoznanicu. Nema tu onog momenta if it bleed we can kill it. Svi znaju da ga mnogo ubiti, samo je jako teško, i to je sve.

THE PREDATOR je bio flop u Americi, dok je u ostatku sveta ostvario prihod koji ga dovodi nadomak break evena. Međutim, uprkos tome što se break even sve češće računa na nivou celog sveta, u ovoj vrsti filma ne smemo zanemariti kulturni kapital koji donosi američki box office. Iako će Predator verovatno ponovo da se pojavi u nekom filmu, verujem da je Shane Black snimio iteraciju koja se neće dalje razrađivati i da nas čeka novi reboot.

Što se samog Shanea Blacka tiče, IRON MAN 3 je bio fluke i on definitivno nije čovek za spektakle te vrste a na šta je THE PREDATOR uprkos nižem budžetu ipak pretendovao. Međutim, ni ono po čemu je Black čuven i dobar ovde zapravo ne postoji, osim nekoliko parodija na scenu pričanja vica u prvom delu.

Stoga ovo je jedan dead end u Blackovoj karijeri i iskreno se nadam da će sada uzeti pamet u glavu i raditi nešto što mu više prija.