Pogledao sam HJUSTON, IMAMO PROBLEM Žige Virca. Pre četiri godine ovaj film je bio u fazi finansiranja i u javnosti je prikazan trejler koji je najavljivao mockumentary o jugoslovenskom svemirskom programu koji je sakrivan od celog sveta. Po regionu je plasirana priča o tom filmu, novine su naravno svemu prišle senzacionalistički i bavile se time da lie je Tito zaista ima svemirski program, i sve je na kraju delovalo kao apsurdan hoax.
Međutim, kada se film pojavio četiri godine kasnije, ispostavilo se da je ovo priča koja je mnogo više od mockumentaryja o nečemu tako apsudnom kao što je Titov svemirski program. Naprotiv, ako je u prvoj polovini ovo jedan nestašni, jako dobro realizovani mockumentary o tome kako je SFRJ pravila rakete za put u svemir, u drugoj polovini sve se pretvara u jednu melanholičnu priču o raspadu SFRJ koja moram priznati malo kome neće zaustaviti knedlu u grlu.
Film pritom ne prestaje da bude šaljiv, povremeno neozbiljan, istorijski neprecizan ali odjednom njegova apsurdna priča počinje da govori istinu, i HJUSTON, IMAMO PROBLEM tada postaje jedna meditacija o modernizacijskom projektu Jugoslavije koji nije uspeo, o Titovom kultu ličnosti koji je vrlo slojevito tretiran, i o uticaju Zapada na procese u Jugoslavili.
Površno bi bilo reći da HJUSTON, IMAMO PROBLEM problem u drugoj polovini postaje “nešto više”. On sve vreme jeste “nešto više”, samo što je to u maniru najboljeg žanrovskog filma plasirano u formi koja je sama po sebi nepretenciozna i ne sugeriše da autori žele da prikažu neku “veliku istinu”: I oni je ne tretiraju na taj način ali daju svoj doprinos toj višedecenijskoj debati.
Sam mockumentary je baziran na mešavini arhivskog materijala kojim je vrlo vešto manipulisano, zatim igranih scena koje su kao situacije istraživanja slučaja, i razgovora sa protagonistima od kojih su neki rađeni u talking jeads maniru a neki u formi razrađenih situacija na terenu. Kao “pokrovitelj” filma, njegov “superego” javlja se Slavoj Žižek koji ima jednu atipičnu deonicu a to je momenat kada mora da se “suoči” sa svojom ulogom u rušenju Jugoslavije, u periodu kada se zalagao za demokratiju, građansko društvo i ostale stvari kojima se danas podsmeva.
Žiga Virc suvereno vlada svim elementima izraza i u fazi kada manipuiše arhivskim materijalom, i kada pravi te skoro pa found footage rekonstrukcije. Lokacijama se izvanredno služi i na njima uspeva da izvuče maksimum, to ne važi samo za brod “Galeb” i podzemne kamponire RV i PVO već i za neke od pitomih lokacija poput Konobe na Pagu ili Kuće cveća.
Koliko vidim, dosta fondova specijalizovanih za dokumentarni film učestovalo je u realizaciji filma što je zanimljivo jer ovo de facto nije dokumentarni film iako se služi tom formom. Voleo bih da znam kako se to desilo.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment