Reprizirao sam jedan od dragih filmova iz detinjstva, BLACK RAIN Ridley Scotta. U ovom filmu Ridley pokušava da bude Tony pa je to svakako jedan od razloga što ovo spada među njegove najbolje radove. U BLACK RAINu ima teških obeležja osamdesetih, ipak je film iz 1989. uostalom, međutim, ključna stvar je to što Ridley u njemu pokazuje kako izgleda kada ozbiljan reditelj radi pandurski film. Ozbiljan reditelj je svakako i preduslov da bi se u filmu pojavili i kredibilni glumci - Michael Douglas je izuzetno potentna faca u glavnoj ulozi a Ken Takakura spada u red japanskih glumaca koji su u američkim filmovima sačuvali svoj integritet i imidž japanskog Clint Eastwooda. Ako imamo u vidu da su BLACK RAIN pisala dvojica nepoznatih pisaca kojima je ovo vrhunac karijere i jedini relevantan rad, verovatno je Scott bio taj koji je uspeo da uzdigne ovaj film iznad nečega što bi inače potpisao James Glickenhaus.
Michael Douglas je jedan od najprofilisanijih holivudskih starova tog doba koji je izgradio ozbiljno ime kao producent i u principu nije glumio u random projektima tako da je verovatno i on u saradnji sa Scottom uzdigao ovaj film na viši nivo. Takakura Ken s druge strane ima predistoriju jako ozbiljnih japanskih krimića a u ovom filmu posle Pollackovog YAKUZAa čini da se na globalnom planu afirmiše ova kriminalna organizacija.
Jan De Bont koji je u Ameriku doneo pokrete kamere iz Verhoevenovog opusa koji su napravili revoluciju u akcionom filmu, utičući i na uvođenje novog načina montaže, i kao DP daje BLACK RAINu senzacionalan izgled čak i za današnje standarde a Hans Zimmer, prilično svež posle saradnje sa Čolom nudi skor na tragu Giorgio Morodera. Šteta što su obe špice preopterećene nekom dosta slabom pesmom. Ipak, unutar filma, Ridley kao i Mann i Tony vešto koristi pop muziku.
BLACK RAIN nije naročito cenjen naslov u tom ciklusu policijskog filma osamdesetih, ali definitivno spada među najbolje primerke. Naravno, čitanja iz vremena kada je izašao i dalje stoje, Scott i Douglas nemaju problem da junakovu bahatost u drugoj kulturi prikažu kao nešto cool, ali to danas zapravo više nema nikakav značaj i potpuno se uklapa u tu eru kada je američkim repertoarskim filmom vladao specifičan odnos prema Japanu i njihovom uplivu u Ameriku.
* * * 1/2 / * * * *
Michael Douglas je jedan od najprofilisanijih holivudskih starova tog doba koji je izgradio ozbiljno ime kao producent i u principu nije glumio u random projektima tako da je verovatno i on u saradnji sa Scottom uzdigao ovaj film na viši nivo. Takakura Ken s druge strane ima predistoriju jako ozbiljnih japanskih krimića a u ovom filmu posle Pollackovog YAKUZAa čini da se na globalnom planu afirmiše ova kriminalna organizacija.
Jan De Bont koji je u Ameriku doneo pokrete kamere iz Verhoevenovog opusa koji su napravili revoluciju u akcionom filmu, utičući i na uvođenje novog načina montaže, i kao DP daje BLACK RAINu senzacionalan izgled čak i za današnje standarde a Hans Zimmer, prilično svež posle saradnje sa Čolom nudi skor na tragu Giorgio Morodera. Šteta što su obe špice preopterećene nekom dosta slabom pesmom. Ipak, unutar filma, Ridley kao i Mann i Tony vešto koristi pop muziku.
BLACK RAIN nije naročito cenjen naslov u tom ciklusu policijskog filma osamdesetih, ali definitivno spada među najbolje primerke. Naravno, čitanja iz vremena kada je izašao i dalje stoje, Scott i Douglas nemaju problem da junakovu bahatost u drugoj kulturi prikažu kao nešto cool, ali to danas zapravo više nema nikakav značaj i potpuno se uklapa u tu eru kada je američkim repertoarskim filmom vladao specifičan odnos prema Japanu i njihovom uplivu u Ameriku.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment