Pogledao sam BLACK SWAN Darrena Aronofskog. Ovo mu je najbolji film posle PI ako se gleda otvorenog srca i ako se ne tumači na način kako je reditelj želeo već iz jednog relaksiranijeg, duhovitijeg ugla.
Naime, ovo je film o tome kako bavljenje umetnošću može da dovede do gubitka razuma, kako je umetnost dobar ventil za labilne osobe, kako je granica između genijalnosti i ludila vrlo tanka i sl.- Međutim, sam svet umetnosti taj najdelikatniji od svih za prikazivanje na filmu, predstavljen je nizom klišea koji ga dovode do granice parodije. Balerine su sujetne i kompetetivne, reditelji-koreografi bi samo da ih jebu i to im je jedina inspiracija, i skriveno i bukvalno i ta seksualna igra se manifestuje time tako što im neprestano govore kako bi da ih jebu a to i sprovode koliko im okolnosti dopuštaju, i to su manje ili više sve indikacije. I onda posle svega toga, prisustvujemo jednom krajnje konvencionalnom baletu, muzejskog tipa, ne mnogo udaljenom od nekog najbanalnijeg doživljaja te umetnosti u kome se naravno prepletu eros i tanatos, život i smrt, umetnost i ludilo itd.
Po prekempiranosti baletskog sveta, BLACK SWAN ponajviše podseća na SHOWGIRLS Paul Verhoevena samo što je naravno kulturniji, pretenciozniji, umiveniji, i to u skladu sa starom RTS maksimom da vaza u kadru sugeriše da je reč o emisiji u umetnosti.
Kada, dosta rano u ovom filmu prihvatimo da je BLACK SWAN u stvari komedija, ako ne po tome što je smešan, jer nije smešan, već po svom duhu, po iluzijama neusklađenim sa stvarnošću koje o sebi ima ne samo glavna junakinja, nego i sam reditelj, onda se sve pretvara u jedan simpatičan i tek sporadično iritantan rollercoaster.
BLACK SWAN se po stepenu banalnosti svog scenarija može porediti sa THE WRESTLERom. Ono što BLACK SWAN međutim ima jeste Aronofsky u jednom baroknijem rediteljskom raspoloženju. Dakle, reklo bi se da je scenario koji je bajkovit tako i realizovan, i ako izuzmemo ubeđenje Aronofskog da je film umetnost ako Natalie pola filma gledamo u potiljak, što je preuzeto iz THE WRESTLERa, ostatak filma je fetišistički uslikan i lepuškast.
Drugi problem scenarija pored suštinske banalnosti i priče koju su nam već ispričali Michael Powell i Roman Polanski, jeste sama struktura. Meni lično ne smeta što je u BLACK SWANu Aronofsky odlučio da mejnstrimizuje RED SHOES i REPULSION, čak naprotiv, ali čini mi se da je scenario morao biti bolje strukturiran jer se neke stvari prekasno dese i remete sklad inače vrlo jednostavnog storylinea. Primedbe na strukturu se mogu staviti RED SHOESu i REPULSIONu ali to su remek-dela velikih reditelja koja imaju neke druge suštinske kvalitete i prevazilaze taj nesklad dočim Aronofsky čiji film jdino može da funkcioniša kao simulacija arta za shopping mall mora da povede računa o strukturi.
U tom smislu, BLACK SWAN bi se mogao nazvati artsploitationom, a kad se eksploatiše umetnost tu naravno ima i seksa. Kao i većina geekova rođenih početkom osamdesetim imam soft spot za Natalie Portman te mi je krivo što je skončala kao seksualni objekat kod Aronofskog, a on ju je tretirao kao jedan drugi seks simbol iz mog odrastanja jennifer Connely u REQUIEM FOR A DREAMu, dakle zarozao ju je i prilično ponizio. Tako ovde imamo jednu dorcelovsku scenu lezbijskog obaranja između Mile Ćunis, pardon, Kunis koja je uz sve moj simpatije ipak druga liga u odnosu na NP i Leonove štićenice lično i jednu dosta uncalled for banalnu, pa čak naneki način i gross scenu samozadovoljavanja with a twist.
Ako je odnos između Leona i devojčice bio kao odnos Meha i DušMana onda je odnos Vincenta Cassella u ovom filmu i njegovih evropskih rola kao odnos Roccovih radova u Americi sa njegovim evropskim trijumfima. Dakle, to je sve okej, to jeste Vincent ali očigledno je da ovo nije prava stvar.
Naravno, ove primedbe na scene seksa ne oktrivaju neku moju ranije nepoznatu puritansku stranu već pokazuju koliko su u suštini jeftini money shotovi na koje se Aronofsky oslanja i koliko zapravo on suštinski nije reditelj umetničkog filma. Naime, reditelji praviih balls to the wall umetničkih filmova ne pokušavaju da zabave publiku, ne spuštaju loptu, nema crowd pleasinga, nego se ide do kraja, koliko god to pogubno bilo, i zato Aronofsky koji ne može da odoli svojim zabavljačkim instinktima nikada neće biti Polanski ili Powell.
No da se vratimo onome gde se Aronofsky snalazi a to je zabava. Dakle. BLACK SWAN nije umetnost, i jeste komedija u svojoj suštini, i jeste pitak, i jeste sporadično lepo insceniran, i uopšte to je jedan fini malograđanski film koji se dotiče o neke provokativnije, čak u nekim tačkama pipne i Cronenberga, ali koji to nije. Međutim, s druge strane, ako je i samo podsetio na velike uzore i prilagodio ih najširim masama to zapravo nije loše. Paradoks je u tome što su se i RED SHOES i REPULSION u svoje vreme u skladu sa svojim mogućnostima obraćali široj publici, čak možda i široj od one koju sada ima BLACK SWAN. Stoga, nije kriv Aronofsky što je umislio da je umetnik, kriva je cela scena što ga u toj iluziji podržavala.
* * * / * * * *
Naime, ovo je film o tome kako bavljenje umetnošću može da dovede do gubitka razuma, kako je umetnost dobar ventil za labilne osobe, kako je granica između genijalnosti i ludila vrlo tanka i sl.- Međutim, sam svet umetnosti taj najdelikatniji od svih za prikazivanje na filmu, predstavljen je nizom klišea koji ga dovode do granice parodije. Balerine su sujetne i kompetetivne, reditelji-koreografi bi samo da ih jebu i to im je jedina inspiracija, i skriveno i bukvalno i ta seksualna igra se manifestuje time tako što im neprestano govore kako bi da ih jebu a to i sprovode koliko im okolnosti dopuštaju, i to su manje ili više sve indikacije. I onda posle svega toga, prisustvujemo jednom krajnje konvencionalnom baletu, muzejskog tipa, ne mnogo udaljenom od nekog najbanalnijeg doživljaja te umetnosti u kome se naravno prepletu eros i tanatos, život i smrt, umetnost i ludilo itd.
Po prekempiranosti baletskog sveta, BLACK SWAN ponajviše podseća na SHOWGIRLS Paul Verhoevena samo što je naravno kulturniji, pretenciozniji, umiveniji, i to u skladu sa starom RTS maksimom da vaza u kadru sugeriše da je reč o emisiji u umetnosti.
Kada, dosta rano u ovom filmu prihvatimo da je BLACK SWAN u stvari komedija, ako ne po tome što je smešan, jer nije smešan, već po svom duhu, po iluzijama neusklađenim sa stvarnošću koje o sebi ima ne samo glavna junakinja, nego i sam reditelj, onda se sve pretvara u jedan simpatičan i tek sporadično iritantan rollercoaster.
BLACK SWAN se po stepenu banalnosti svog scenarija može porediti sa THE WRESTLERom. Ono što BLACK SWAN međutim ima jeste Aronofsky u jednom baroknijem rediteljskom raspoloženju. Dakle, reklo bi se da je scenario koji je bajkovit tako i realizovan, i ako izuzmemo ubeđenje Aronofskog da je film umetnost ako Natalie pola filma gledamo u potiljak, što je preuzeto iz THE WRESTLERa, ostatak filma je fetišistički uslikan i lepuškast.
Drugi problem scenarija pored suštinske banalnosti i priče koju su nam već ispričali Michael Powell i Roman Polanski, jeste sama struktura. Meni lično ne smeta što je u BLACK SWANu Aronofsky odlučio da mejnstrimizuje RED SHOES i REPULSION, čak naprotiv, ali čini mi se da je scenario morao biti bolje strukturiran jer se neke stvari prekasno dese i remete sklad inače vrlo jednostavnog storylinea. Primedbe na strukturu se mogu staviti RED SHOESu i REPULSIONu ali to su remek-dela velikih reditelja koja imaju neke druge suštinske kvalitete i prevazilaze taj nesklad dočim Aronofsky čiji film jdino može da funkcioniša kao simulacija arta za shopping mall mora da povede računa o strukturi.
U tom smislu, BLACK SWAN bi se mogao nazvati artsploitationom, a kad se eksploatiše umetnost tu naravno ima i seksa. Kao i većina geekova rođenih početkom osamdesetim imam soft spot za Natalie Portman te mi je krivo što je skončala kao seksualni objekat kod Aronofskog, a on ju je tretirao kao jedan drugi seks simbol iz mog odrastanja jennifer Connely u REQUIEM FOR A DREAMu, dakle zarozao ju je i prilično ponizio. Tako ovde imamo jednu dorcelovsku scenu lezbijskog obaranja između Mile Ćunis, pardon, Kunis koja je uz sve moj simpatije ipak druga liga u odnosu na NP i Leonove štićenice lično i jednu dosta uncalled for banalnu, pa čak naneki način i gross scenu samozadovoljavanja with a twist.
Ako je odnos između Leona i devojčice bio kao odnos Meha i DušMana onda je odnos Vincenta Cassella u ovom filmu i njegovih evropskih rola kao odnos Roccovih radova u Americi sa njegovim evropskim trijumfima. Dakle, to je sve okej, to jeste Vincent ali očigledno je da ovo nije prava stvar.
Naravno, ove primedbe na scene seksa ne oktrivaju neku moju ranije nepoznatu puritansku stranu već pokazuju koliko su u suštini jeftini money shotovi na koje se Aronofsky oslanja i koliko zapravo on suštinski nije reditelj umetničkog filma. Naime, reditelji praviih balls to the wall umetničkih filmova ne pokušavaju da zabave publiku, ne spuštaju loptu, nema crowd pleasinga, nego se ide do kraja, koliko god to pogubno bilo, i zato Aronofsky koji ne može da odoli svojim zabavljačkim instinktima nikada neće biti Polanski ili Powell.
No da se vratimo onome gde se Aronofsky snalazi a to je zabava. Dakle. BLACK SWAN nije umetnost, i jeste komedija u svojoj suštini, i jeste pitak, i jeste sporadično lepo insceniran, i uopšte to je jedan fini malograđanski film koji se dotiče o neke provokativnije, čak u nekim tačkama pipne i Cronenberga, ali koji to nije. Međutim, s druge strane, ako je i samo podsetio na velike uzore i prilagodio ih najširim masama to zapravo nije loše. Paradoks je u tome što su se i RED SHOES i REPULSION u svoje vreme u skladu sa svojim mogućnostima obraćali široj publici, čak možda i široj od one koju sada ima BLACK SWAN. Stoga, nije kriv Aronofsky što je umislio da je umetnik, kriva je cela scena što ga u toj iluziji podržavala.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment