Pogledao sam MACBETH Geoffrey Wrighta. Kada sam čuo za izlazak ovog filma, pre par godina, bio mi je "most anticipated" naslov jer Wright je bio interesantan reditelj kad je počinjao i on je na neki način bio australijski adut u Holivudu početkom devedesetih. Na kraju, snimio je samo CHERRY FALLS, slovio je kao kandidat za režiju SILVER SURFERa i vratio se kući. U isto vreme, australijski adut bio je i Baz Luhrmann koji je meni uvek bio manje zanimljiv od Wrighta i nisam nikada razumeo taj hype oko njega.
U svakom slučaju, Luhrmann je 1996. započeo eru osavremenjenih ekranizacija Shakespearea sa svojim blokbasterom ROMEO + JULIET u kome je spojio Bardove rečenice sa napumpanim savremenim settingom. Malo je tužno videti kako Wright deset godina kasnije pokušava da uradi to isto sa MACBETHom.
Zabavna koincidencija svakako je to da Romea kod Luhrmanna igra Di Caprio a Macbetha kod Wrighta Worthington i da su ove Oz ekranizacije dramskih klasika zapravo prethodile ulogama koje su ovi glumci ostvarili Cameronovim recordbreakerima.
Pošto je posle ROMEO + JULIET usledila serija filmova poput Almereydinog HAMLETa pa smo čak i u Srbiji imali GUČU i ciganskog HAMLETa, MACBETH dolazi kao već izlišan naslov u seriji modernizacija.
Nije reč o tome da ne treba snimati osavremenjene edgy ekranizacije Shakespearea, naprotiv. Mislim da bi takvi projekti bili odličan recept za mlade autore poput Mladena Đorđevića da preko ovih komada uhvate neku kopču sa međunarodnim tokovima. Ali, svakako je besmisleno to raditi kopirajući Luhrmanna. Pre svega, Luhrmann je snimio holivudski mejdžor film, uhvatio zeitgeist, iskoristio trenutak u kome je to moglo da zaigra, a Wright želi da to isto uradi u post-ozploitation miljeu, da snimi MACBETHa na tragu DOBERMANNa u kinematografiji koja je na tu temu pružila CHOPPER.
Otud je najslabili deo filma upravo aproprijacija Shakespeareovog teksta. Dijalozi koje gflumci izgovaraju u stihu ne prolaze kao u ROMEO + JULIET. Taj trenutak je nepovratno prošao.
Međutim, Wrightov odnos prema dramskom tekstu je vrlo interesantan iz jedne potpuno druge vizure. Naime, on se poprilično potrudio da rekontekstualizuje Shakespearea u savremene okolnosti i u tom praćenju elemenata drame koje "prevodi" u okolnosti svog "čitanja" ponaša se gotovo štreberski. U tom smislu, Wrightov film izgleda kao ekranizacija neke studiozne, osrednje kreativne pozorišne predstave a ne samog teksta. Wrightovo opterećenje analizom teksta svojstvenije je teatru nego filmu.
U tom smislu, Wright ne nudi preterano relevantno čitanje Shakespearea. paradoksalno, njegov MACBETH ne bi bio naročita predstava jer bi smeštanjem u svet podzemlja postao suviše partikularan i izgubila bi se kontemplativnost komada.
Kao što se odavno pred pzorištem postavilo pitanje šta je zapravo teatar danas, naročito kada je dramski teatar jedna prevaziđena, u najboljem slučaju, muzejska forma, mislim da će se to pitanje skorije nego što mislimo postaviti i pred film, a o tome svedoči i čitava tendencija savremenog festivalskog filma koji je sve dalji i dalji od postulata na koje smo navikli. Naravno, kao što i danas dramski teatar na globalnom nivou čini veći deo produkcije, iako je najveći deo toga potpuno irelevantan pred sudom kritike, tako ne treba očekivati ni izumiranje filma kakvim ga volimo, ali je isto tako moguće da on ubrzo u formi koju mi vrednujemo bude potpuno odbačen u intelektualnim krugovima.
Ipak, Wright je poprilično neopterećen time. Njegov film iako ne funkcioniše u konvencionalnom smislu, svakako ne spada u naslove koji su taj "korak napred".
Štaviše, reklo bi se da izvan analize teksta, prevođenja elemenata u nove okolnosti, Wright žarko želi da napravi energičan gangsterski film.
U tom smislu, najveću pomoć dobija od Worthingtona koji u ovoj podeli deluje najsposobnije da igra gangstera i izgovara Shakespearea u isto vreme. ostali uglavnom to ne uspevaju i replike su mahom showstopperi.
Završnica koja po svom toku i ishodu podseća na SCARFACE Briana De palme, tek delimično evocira uspomenu na taj film. Jasno je da se MACBETH i SCARFACE ne mogu porediti i da je De Palma snimio klasik a Wright oportuni pokušaj comebacka, međutim u toj paraleli najviše iznenađuje koliko SCARFACE upravo zbog čistote svog filmskog izraza uspeva da bude znakovitiji i sadržajniji od ovog filma koji iza sebe ima svu silu Shakespeareovog nespornog remek-dela.
Uprkos tome što je neuspeh i što suštinski nije izbalansiran kao gledalačko iskustvo, MACBETH treba da se pogleda kao jedan ćorsokak u filmskim interpretacijama velikog pisca. Na tehničkom planu, Australija nije ono što je bila u vreme George Millera i Richarda Franklina ali Wrtight je snimio jedan pristojno insceniran i zanatski kompetentan gangsterski film što se hardvera tiče. Međutim, ukupni zanatski utisak je subholivudski i sem za Worthingtona teško da je MACBETH ikome mogao da posluži kao prporuka za Holivud.
* * / * * * *
U svakom slučaju, Luhrmann je 1996. započeo eru osavremenjenih ekranizacija Shakespearea sa svojim blokbasterom ROMEO + JULIET u kome je spojio Bardove rečenice sa napumpanim savremenim settingom. Malo je tužno videti kako Wright deset godina kasnije pokušava da uradi to isto sa MACBETHom.
Zabavna koincidencija svakako je to da Romea kod Luhrmanna igra Di Caprio a Macbetha kod Wrighta Worthington i da su ove Oz ekranizacije dramskih klasika zapravo prethodile ulogama koje su ovi glumci ostvarili Cameronovim recordbreakerima.
Pošto je posle ROMEO + JULIET usledila serija filmova poput Almereydinog HAMLETa pa smo čak i u Srbiji imali GUČU i ciganskog HAMLETa, MACBETH dolazi kao već izlišan naslov u seriji modernizacija.
Nije reč o tome da ne treba snimati osavremenjene edgy ekranizacije Shakespearea, naprotiv. Mislim da bi takvi projekti bili odličan recept za mlade autore poput Mladena Đorđevića da preko ovih komada uhvate neku kopču sa međunarodnim tokovima. Ali, svakako je besmisleno to raditi kopirajući Luhrmanna. Pre svega, Luhrmann je snimio holivudski mejdžor film, uhvatio zeitgeist, iskoristio trenutak u kome je to moglo da zaigra, a Wright želi da to isto uradi u post-ozploitation miljeu, da snimi MACBETHa na tragu DOBERMANNa u kinematografiji koja je na tu temu pružila CHOPPER.
Otud je najslabili deo filma upravo aproprijacija Shakespeareovog teksta. Dijalozi koje gflumci izgovaraju u stihu ne prolaze kao u ROMEO + JULIET. Taj trenutak je nepovratno prošao.
Međutim, Wrightov odnos prema dramskom tekstu je vrlo interesantan iz jedne potpuno druge vizure. Naime, on se poprilično potrudio da rekontekstualizuje Shakespearea u savremene okolnosti i u tom praćenju elemenata drame koje "prevodi" u okolnosti svog "čitanja" ponaša se gotovo štreberski. U tom smislu, Wrightov film izgleda kao ekranizacija neke studiozne, osrednje kreativne pozorišne predstave a ne samog teksta. Wrightovo opterećenje analizom teksta svojstvenije je teatru nego filmu.
U tom smislu, Wright ne nudi preterano relevantno čitanje Shakespearea. paradoksalno, njegov MACBETH ne bi bio naročita predstava jer bi smeštanjem u svet podzemlja postao suviše partikularan i izgubila bi se kontemplativnost komada.
Kao što se odavno pred pzorištem postavilo pitanje šta je zapravo teatar danas, naročito kada je dramski teatar jedna prevaziđena, u najboljem slučaju, muzejska forma, mislim da će se to pitanje skorije nego što mislimo postaviti i pred film, a o tome svedoči i čitava tendencija savremenog festivalskog filma koji je sve dalji i dalji od postulata na koje smo navikli. Naravno, kao što i danas dramski teatar na globalnom nivou čini veći deo produkcije, iako je najveći deo toga potpuno irelevantan pred sudom kritike, tako ne treba očekivati ni izumiranje filma kakvim ga volimo, ali je isto tako moguće da on ubrzo u formi koju mi vrednujemo bude potpuno odbačen u intelektualnim krugovima.
Ipak, Wright je poprilično neopterećen time. Njegov film iako ne funkcioniše u konvencionalnom smislu, svakako ne spada u naslove koji su taj "korak napred".
Štaviše, reklo bi se da izvan analize teksta, prevođenja elemenata u nove okolnosti, Wright žarko želi da napravi energičan gangsterski film.
U tom smislu, najveću pomoć dobija od Worthingtona koji u ovoj podeli deluje najsposobnije da igra gangstera i izgovara Shakespearea u isto vreme. ostali uglavnom to ne uspevaju i replike su mahom showstopperi.
Završnica koja po svom toku i ishodu podseća na SCARFACE Briana De palme, tek delimično evocira uspomenu na taj film. Jasno je da se MACBETH i SCARFACE ne mogu porediti i da je De Palma snimio klasik a Wright oportuni pokušaj comebacka, međutim u toj paraleli najviše iznenađuje koliko SCARFACE upravo zbog čistote svog filmskog izraza uspeva da bude znakovitiji i sadržajniji od ovog filma koji iza sebe ima svu silu Shakespeareovog nespornog remek-dela.
Uprkos tome što je neuspeh i što suštinski nije izbalansiran kao gledalačko iskustvo, MACBETH treba da se pogleda kao jedan ćorsokak u filmskim interpretacijama velikog pisca. Na tehničkom planu, Australija nije ono što je bila u vreme George Millera i Richarda Franklina ali Wrtight je snimio jedan pristojno insceniran i zanatski kompetentan gangsterski film što se hardvera tiče. Međutim, ukupni zanatski utisak je subholivudski i sem za Worthingtona teško da je MACBETH ikome mogao da posluži kao prporuka za Holivud.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment