Pogledao sam sinoć KO PUCA OTVORIĆE MU SE Marka Babca, jednu od produkcija Kino Kluba Beograd. U ovoj fazi, moglo bi se reći da je Kino Klub praktično imao već prepoznatljivu estetiku. Pre svega crno-bela fotografija Aleksandra Petkovića je zaista izuzetna, kako po veštini upotrebe lokacije tako i po kompoziciji kadra a Marko Babac, lekar po struci i pionir filmske montaže kod nas, daje filmu naročit ritam. U tom smislu, što se kadriranja i ritma tiče, KO PUCA OTVORIĆE MU SE zaista izgleda kao cutting-edge projekat na liniji koju će kasnije do savršenstva dovesti Kokan Rakonjac.
Ono gde Babčev film pada jeste scenario. Vasko Ivanović je napisao predložak koji ima probleme na više nivoa. KO PUCA je priča o grupi mladih otpadnika koji se okreću delinkvenciji jer su naprosto nezzadovoljni svojim mestom u društvu, jedan od njih dolazi iz teškog socijalnog miljea, dok su drugih dvoje iz viših klasa i naprosto osećaju neku vrstu besmisla. Ovi junaci komuniciraju stihovima ili lirskim pričama što daje filmu jednu nepotrebnu dozu pretencioznosti i junaci na kraju više liče na duševne bolesnike nego na ljude koji su zbog svoje naročite osetljivosti napustili normalne društvene tokove. U tom smislu, KO PUCA zapravo liči na najčistiju staljinističku dogmu po tome što prestupa kao duševne bolesnike ili u slučaju ovog filma neku vrstu neprilagođenih, navnih, histeričnih budala.
Likovi policajaca su upadljivo pozitivni i humani, tolerantniji nego što bi se očekivalo u diskursu ove vrste filma. Iako po formi KO PUCA ne liči na režimski film, po svom krajnjem rezultatu liči na neku vrstu strogo kontrolisane avangardne propagande.
U tom ideološkom smislu, KO PUCA predstavlja jednu krajnje atipičnu produkciju Kino Kluba. No, u svakom slučaju, vizuelni aspekt, inscenacija i egzekucija preporučuju ovaj naslov za reprizu.
* * 1/2 / * * * *
Ono gde Babčev film pada jeste scenario. Vasko Ivanović je napisao predložak koji ima probleme na više nivoa. KO PUCA je priča o grupi mladih otpadnika koji se okreću delinkvenciji jer su naprosto nezzadovoljni svojim mestom u društvu, jedan od njih dolazi iz teškog socijalnog miljea, dok su drugih dvoje iz viših klasa i naprosto osećaju neku vrstu besmisla. Ovi junaci komuniciraju stihovima ili lirskim pričama što daje filmu jednu nepotrebnu dozu pretencioznosti i junaci na kraju više liče na duševne bolesnike nego na ljude koji su zbog svoje naročite osetljivosti napustili normalne društvene tokove. U tom smislu, KO PUCA zapravo liči na najčistiju staljinističku dogmu po tome što prestupa kao duševne bolesnike ili u slučaju ovog filma neku vrstu neprilagođenih, navnih, histeričnih budala.
Likovi policajaca su upadljivo pozitivni i humani, tolerantniji nego što bi se očekivalo u diskursu ove vrste filma. Iako po formi KO PUCA ne liči na režimski film, po svom krajnjem rezultatu liči na neku vrstu strogo kontrolisane avangardne propagande.
U tom ideološkom smislu, KO PUCA predstavlja jednu krajnje atipičnu produkciju Kino Kluba. No, u svakom slučaju, vizuelni aspekt, inscenacija i egzekucija preporučuju ovaj naslov za reprizu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment