Pogledao sam kennethov rimejk SLEUTHa Josepha Mankiewitza, courtesy of Ginger.
Lično mislim da ni izvorni SLEUTH nije neka naročita svetinja i da je sasvim s pravom mogao biti rimejkovan. Drama Anthony Shaffera je bila solidno napisan, duhovit komad, na tragu Agathe Christie i Harolda Pintera, štaviše, moglo bi se reći da se radi o pinterovskom apdejtu starog klasika.
U tom smislu, jako je zanimljivo da je sam Pinter radio novu adaptaciju što je i bilo izvor sasvim solidnog hypea i Pinterovog insistiranja da pre pisanja scenarija nije čitao ni dramu niti je gledao film.
U svakom slučaju, Pinter je napisao tekst koji nosi niz njegovih obeležja, pre svega političku opsesiju klasnim podelama, uticajem novca na moralno tkivo, apsurdni dijalog i sl.
Međutim, isto tako se može reći da ovaj scenario ne sadrži nimalo onih kvaliteta koji su Pintera u masi sličnih pisaca učinili klasikom. Naime, nema tu nekog potencijala sa druga čitanja, od Pintera je ostala samo ljuštura, odnosno hardver njegovog pisanja. Unutar ovog scenarija ne postoji apsolutno nijedna deonica koja odaje utisak ikakve piščeve zainteresovanosti za materiju.
Štaviše, Pinterov dijalog, poznat po svojoj muzikalnosti, istovremenoj stilizacji i realističnom prizvuku, u ovom scenariju biva sveden na tehničko sredstvo koje vuče stvari do sledećeg plotpointa i slabo šta van toga. Paradoksalno, iako je reč o filmskom scenariju, Pinterov tekst nikada nije zvučao ovako mehanički.
Međutim, iznad Pintera svakako stoji rediteljski koncept. Uprkos pokušaju da tretira ovaj film kao tehnološki, generacijski apdejt starog filma, Branagh u supštini ne čini previše da ga modernizuje.
Naime, mobilni telefon praktično ne igra nikakvu realnu ulogu u zapletu, niti se radnje likova istinski vezuju za bilo koji od tehničkih pronalazaka koji su promenili dramaturgiju. Ono na čemu Branagh insistira jeste da stari junak više ne živi na lokaciji koja podseća na Agathine trilere nego u hipermodernoj kući.
Međutim, kuća u kojoj Caine živi je toliko apsurdno moderna da prosto ne mogu da verujem da iko u njoj može da živi niti ona po bilo kom detalju odaje utisak da u njoj neko može da živi.
Uvođenje surveilance kamere u priču, ne samo da nikada ne zaigra u priči nego potpuno apsurdno služi kaop bi Branagh imao što više pozicija kamere iz kojih će snimiti besramno konvencionalan mizanscen.
Pošto je Pinterov tekst, kao i Shaferov, pre svega pozorišni, ne treba se čuditi da SLEUTH liči na filmovano pozorište. Prosto neumesno je optuživati ga za to. ja čak ne bih išao toliko daleko da se upitam zašto izgleda kao loše snimljeno loše ppozorište, pošto u principu dobro pozorište ne može da se snimi, dakle osnovni uslov da bi se snimalo pozorište jeste da bude daleko od relevantnog pozorišnog izraza.
Međutim, ako već imamo dosta artificijelno raskadriranu pozorišnu predstavu starog kova pred sobom, zašto je gluma tako loša? Ipak su tu Michael Caine i Jude Law i režira ih čuveni glumac?
Dok je Caine još manje više okoštao u svojoj glumačkoj personi, Jude Law je kardinalan u ulozi lukavog mladog neafirmisanog glumca i ni u jednom trenutku ne uspeva da bude ubedljiv. Kada pola glumačke podele ne funkcioniše u slabo napisanom i slabo realizovanom filmu, onda dolazimo do trainwrecka kakav je SLEUTH.
Sama radikalnost koncepta, koji nije nov ali se ne primenjuje često u ovako budžetiranom filmu, čini da SLEUTH ostane curio i izbegne svu brutalnost moguće kritike. Naprosto, pošto je reč o formi koja se ne koristi svaki dan, on dobija izvesne atribute eksperimenta.
S druge strane, SLEUTH je zanimljiv za analizu pošto sroski autori i producenti sanjaju o ovaki visokokonceptualizovanim hiperkamernim pričama koje bi štedele budžet. Iako još uvek nisu preduzimani koraci u pravcui da se takav film snimi, ovaj rimejk je dosta dobar putokaz kakve sve klopke čekaju na tom putu.
* 1/2 / * * * *
Lično mislim da ni izvorni SLEUTH nije neka naročita svetinja i da je sasvim s pravom mogao biti rimejkovan. Drama Anthony Shaffera je bila solidno napisan, duhovit komad, na tragu Agathe Christie i Harolda Pintera, štaviše, moglo bi se reći da se radi o pinterovskom apdejtu starog klasika.
U tom smislu, jako je zanimljivo da je sam Pinter radio novu adaptaciju što je i bilo izvor sasvim solidnog hypea i Pinterovog insistiranja da pre pisanja scenarija nije čitao ni dramu niti je gledao film.
U svakom slučaju, Pinter je napisao tekst koji nosi niz njegovih obeležja, pre svega političku opsesiju klasnim podelama, uticajem novca na moralno tkivo, apsurdni dijalog i sl.
Međutim, isto tako se može reći da ovaj scenario ne sadrži nimalo onih kvaliteta koji su Pintera u masi sličnih pisaca učinili klasikom. Naime, nema tu nekog potencijala sa druga čitanja, od Pintera je ostala samo ljuštura, odnosno hardver njegovog pisanja. Unutar ovog scenarija ne postoji apsolutno nijedna deonica koja odaje utisak ikakve piščeve zainteresovanosti za materiju.
Štaviše, Pinterov dijalog, poznat po svojoj muzikalnosti, istovremenoj stilizacji i realističnom prizvuku, u ovom scenariju biva sveden na tehničko sredstvo koje vuče stvari do sledećeg plotpointa i slabo šta van toga. Paradoksalno, iako je reč o filmskom scenariju, Pinterov tekst nikada nije zvučao ovako mehanički.
Međutim, iznad Pintera svakako stoji rediteljski koncept. Uprkos pokušaju da tretira ovaj film kao tehnološki, generacijski apdejt starog filma, Branagh u supštini ne čini previše da ga modernizuje.
Naime, mobilni telefon praktično ne igra nikakvu realnu ulogu u zapletu, niti se radnje likova istinski vezuju za bilo koji od tehničkih pronalazaka koji su promenili dramaturgiju. Ono na čemu Branagh insistira jeste da stari junak više ne živi na lokaciji koja podseća na Agathine trilere nego u hipermodernoj kući.
Međutim, kuća u kojoj Caine živi je toliko apsurdno moderna da prosto ne mogu da verujem da iko u njoj može da živi niti ona po bilo kom detalju odaje utisak da u njoj neko može da živi.
Uvođenje surveilance kamere u priču, ne samo da nikada ne zaigra u priči nego potpuno apsurdno služi kaop bi Branagh imao što više pozicija kamere iz kojih će snimiti besramno konvencionalan mizanscen.
Pošto je Pinterov tekst, kao i Shaferov, pre svega pozorišni, ne treba se čuditi da SLEUTH liči na filmovano pozorište. Prosto neumesno je optuživati ga za to. ja čak ne bih išao toliko daleko da se upitam zašto izgleda kao loše snimljeno loše ppozorište, pošto u principu dobro pozorište ne može da se snimi, dakle osnovni uslov da bi se snimalo pozorište jeste da bude daleko od relevantnog pozorišnog izraza.
Međutim, ako već imamo dosta artificijelno raskadriranu pozorišnu predstavu starog kova pred sobom, zašto je gluma tako loša? Ipak su tu Michael Caine i Jude Law i režira ih čuveni glumac?
Dok je Caine još manje više okoštao u svojoj glumačkoj personi, Jude Law je kardinalan u ulozi lukavog mladog neafirmisanog glumca i ni u jednom trenutku ne uspeva da bude ubedljiv. Kada pola glumačke podele ne funkcioniše u slabo napisanom i slabo realizovanom filmu, onda dolazimo do trainwrecka kakav je SLEUTH.
Sama radikalnost koncepta, koji nije nov ali se ne primenjuje često u ovako budžetiranom filmu, čini da SLEUTH ostane curio i izbegne svu brutalnost moguće kritike. Naprosto, pošto je reč o formi koja se ne koristi svaki dan, on dobija izvesne atribute eksperimenta.
S druge strane, SLEUTH je zanimljiv za analizu pošto sroski autori i producenti sanjaju o ovaki visokokonceptualizovanim hiperkamernim pričama koje bi štedele budžet. Iako još uvek nisu preduzimani koraci u pravcui da se takav film snimi, ovaj rimejk je dosta dobar putokaz kakve sve klopke čekaju na tom putu.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment